Kroz ta­kvu vr­stu slu­žbe, Ti­to je pr­vi u ce­lom sve­tu znao da je Ben Bela pao. Na­dam se da će SID bi­ti usta­no­vljen do kra­ja go­di­ne.

O naj­de­li­kat­ni­jim stva­ri­ma ne mo­že­te da pri­ča­te SMS-om, te­le­fo­nom, mej­lom. Ne po­sto­ji ozbilj­no mi­ni­star­stvo spolj­nih po­slo­va ko­je ne­ma SID, od­no­sno ta­ko­zva­nu slu­žbu za in­for­mi­sa­nje i do­ku­men­ta­ci­ju. To ni­je agen­tu­ra, kao što ne­ki, naj­če­šće sla­bo upo­zna­ti, po­gre­šno za­mi­šlja­ju ne­ke spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce ko­je kao Džejms Bon­do­vi je­zde sve­tom i ko zna šta ra­de. Reč je o naj­ra­fi­ni­ra­ni­joj in­for­ma­tiv­noj ili tač­ni­je in­for­ma­tič­koj de­lat­no­sti. On­da bi po­je­din­ci mo­gli da vr­lo struk­tu­ri­sa­no i si­stem­ski re­še­no ja­vlja­ju ovoj usta­no­vi naj­de­li­kat­ni­je in­for­ma­ci­je ko­je ne sme­ju da bu­du pred­met obič­ne ko­mu­ni­ka­ci­je jer bi ti­me ugro­zi­li ugled ove ze­mlje, ali i sve slu­žbe u ni­zu, ka­že u raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku" Ivan Mr­kić, mi­ni­star spolj­nih po­slo­va Sr­bi­je, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje da li se ra­di na po­nov­nom for­mi­ra­nju di­plo­mat­sko-oba­ve­štaj­ne slu­žbe.

Ide­ja je da se ob­je­di­ne SID, VOA i deo BIA?

Ima ra­znih ide­ja. Mi će­mo se opre­de­li­ti za onu ko­ja či­ta­vom dr­žav­nom apa­ra­tu naj­vi­še od­go­va­ra. Po­la­zi se od po­ten­ci­ja­la svih slu­žbi, ka­dro­va, ko­li­ko ima­mo sna­ge. A bit­no je da ono što je po­sto­ja­lo bu­de re­sta­u­ri­sa­no. Cilj je da naj­u­ži vrh dr­ža­ve bu­de što bo­lje in­for­mi­san, da zna­ju i da pra­te te­me od iz­u­zet­nog zna­ča­ja, a či­je raz­ma­tra­nje ne sme da bu­de kom­pro­mi­to­va­no op­štom pri­čom. Kroz ta­kvu vr­stu slu­žbe, Ti­to je pr­vi u ce­lom sve­tu znao da je Ben Be­la pao. Ako ho­će­te efi­ka­snu, po­u­zda­nu, ne­tra­čer­sku di­plo­ma­ti­ju on­da u si­ste­mu mo­ra­te da ima­te taj seg­ment. Na­dam se da će do kra­ja go­di­ne sve bi­ti in­sta­li­ra­no.

Ka­ko je MSP funk­ci­o­ni­sao bez te slu­žbe?

Go­di­ne 2007. od­jed­nom smo uki­nu­li ka­nal SID i to nas je sve osta­vi­lo sa in­va­li­di­te­tom, kao slu­žbu, jer ne mo­že­mo da funk­ci­o­ni­še­mo u pu­nom di­plo­mat­skom ka­pa­ci­te­tu. Od ta­da je to išlo ra­znim di­plo­mat­skim bo­ga­za­ma i ti­me se obe­smi­sli­lo. Ni­šta mi ne iz­mi­šlja­mo no­vo, ne­go vra­ća­mo ono što je iz­u­zet­no so­lid­no funk­ci­o­ni­sa­lo. Mi smo u ne­kim pe­ri­o­di­ma bi­li šam­pi­o­ni, mo­gli su u vre­me blo­ko­va od nas da ču­ju ne­što i Mo­skva i Va­šing­ton. Vr­lo smo od­luč­ni da ofor­mi­mo ja­ku dr­ža­vu Sr­bi­ju i ni­šta što že­li­mo da uči­ni­mo ne­će­mo ra­di­ti na šte­tu drugih dr­ža­va.

Ovih da­na je bi­lo za­mer­ki da ni­ko u dr­ža­vi, iz­u­zev Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va, a i vi po­sle dva da­na, ni­je re­a­go­vao na iz­li­ve an­ti­srp­ske mr­žnje u Hr­vat­skoj?

Mi smo ti ko­ji i tre­ba da re­a­gu­ju. Ni­smo ka­sni­li, dr­ža­va je kroz svoj in­stru­men­ta­rij pred­u­ze­la sve što je po­treb­no. Mi smo ra­di­li sve naj­pri­lje­žni­je, in­ter­ve­ni­sa­li smo i u Za­gre­bu i ov­de kod nas u Be­o­gra­du, u hr­vat­skoj am­ba­sa­di, i u Bri­se­lu, i u Stra­zbu­ru, gde god je tre­ba­lo. Ni­smo ob­ja­vlji­va­li ce­lom sve­tu jer je bit­ni­ji uči­nak da po­stig­ne­mo ono što ho­će­mo, ali vas uve­ra­vam da smo uči­ni­li sve što tre­ba. To što se ta­mo do­ga­đa­lo, na­rav­no, da je na­i­šlo na ve­o­ma lo­ša ose­ća­nja kod nas. Ali, i hr­vat­ska vla­da je pred­u­zi­ma­la sve što je tre­ba­lo, što je olak­ša­lo na­šu di­plo­mat­sku ak­ci­ju. Zna­čaj­no je da ni­su pod­sti­ca­li ni šti­ti­li one ko­ji su to ra­di­li kao što su u pro­šlo­sti zna­li da či­ne. S na­šim oce­na­ma su se sa­gla­si­li i me­đu­na­rod­ni sa­go­vor­ni­ci. I oni su, ko­li­ko je ko na­la­zio za shod­no, pri­me­re­no re­a­go­va­li.

Evrop­ska ko­mi­si­ja je re­kla da je to unu­tra­šnja stvar Hr­vat­ske i da se ne­će me­ša­ti?

Ni­su se me­ša­li, ako je to ade­kva­tan iz­raz, ta­ko što su for­mal­no ula­ga­li pro­test jer za to ne­ma osno­va pre­ma to­me ka­ko ra­di Evrop­ska ko­mi­si­ja. Ali je­su dej­stvo­va­li i gle­da­li su da se ta te­ma uklo­ni iz ovog pod­ruč­ja.

Če­sto se mo­že ču­ti po­re­đe­nje iz­me­đu Sr­bi­je i Si­ri­je ko­joj pre­ti voj­na in­ter­ven­ci­ja, a lju­di ov­de ima­ju do­sta sim­pa­ti­ja pre­ma si­rij­skom na­ro­du jer su i sa­mi bi­li u slič­noj si­tu­a­ci­ji? Isto­vre­me­no, Be­o­grad mo­ra da sle­di evrop­sku po­li­ti­ku?

Ja znam ka­kva su ose­ća­nja na­šeg na­ro­da, a znam i sop­stve­na ka­da je reč o bom­bar­do­va­nju i sank­ci­ja­ma. Si­tu­a­ci­ja u Si­ri­ji je dra­ma­tič­no raz­li­či­ta od one uoči bom­bar­do­va­nja biv­še Ju­go­sla­vi­je, po­re­đe­nje ne sto­ji, iz isto­rij­skih, či­nje­nič­nih, ge­o­graf­skih i ka­kvih god ho­će­te raz­lo­ga. Sr­bi­ja se gnu­ša upo­tre­be he­mij­skog oruž­ja. Ako po­sto­ji čvrst, po­u­zdan do­kaz da je upo­tre­blje­no, ne­ma sum­nje da bi­smo mi to naj­o­štri­je osu­di­li. Sr­bi­ja je ze­mlja ko­ja je uni­šti­la svo­je sto­ko­ve he­mij­skog oruž­ja. Još pre 2000. go­di­ne pri­stu­pi­li smo kon­ven­ci­ji ko­ja se od­no­si na uni­šta­va­nje ta­kvog oruž­ja i bi­li smo me­đu pr­vi­ma ko­ji su ga i uni­šti­li. Ka­da je reč o ta­kvoj vr­sti oruž­ja, mi smo ga još u ono blo­kov­sko do­ba svo­jom pa­me­ću na­pra­vi­li, ali smo od nje­ga i od­u­sta­li.

Sr­bi­ja je to­kom raz­vo­ja kri­ze u Si­ri­ji ima­la svo­je pri­o­ri­te­te ko­ji­ma je bi­la po­sve­će­na i mi smo se on­da po iner­ci­ji ko­ja se pod­ra­zu­me­va kod ze­ma­lja ko­je su čla­no­vi za pri­dru­ži­va­nje EU pri­dru­ži­va­li iz­ja­va­ma Evrop­ske uni­je o Si­ri­ji. Te iz­ja­ve su uglav­nom od­ra­ža­va­le ono što po­li­tič­ki mi­sli­mo o to­me. Emo­ci­o­nal­no mo­žda i ne. U ovom slu­ča­ju mi vi­di­mo da ne­ma za­jed­nič­kog sta­va EU, na­da­mo se da će se do to­ga do­ći, iako je taj pro­ces ote­žan jer sva­ko ima in­di­vi­du­a­lan po­gled na pri­li­ke i do­ga­đa­je. Ka­da se nji­hov stav ofor­mi, mi će­mo ga pro­ce­ni­ti i pri­dru­ži­će­mo se. Pri­rod­no je da mi sve če­šće de­li­mo po­li­tič­ke sta­vo­ve sa EU jer že­li­mo da bu­de­mo čla­ni­ca.

Šta uko­li­ko EU po­dr­ži voj­nu in­ter­ven­ci­ju?

Ne­ću da se iz­ja­šnja­vam o ne­če­mu što je ta­ko ma­što­vi­to i hi­po­te­tič­no. Stav Sr­bi­je će bi­ti oform­ljen po­što EU za­u­zme ja­san i na­pi­san stav o to­me. Najbolje je i najlegalnije da postoji odluka SB UN.

Da li je tač­no da je Ne­mač­ka na­vod­no od­u­sta­la od da­ljeg uslo­vlja­va­nja Sr­bi­je, po pi­ta­nju re­for­mi ili ot­kri­va­nju kri­va­ca za na­pad na ne­mač­ku am­ba­sa­du 2008. go­di­ne, uko­li­ko lo­kal­ni iz­bo­ri na se­ve­ru Ko­so­va pro­đu u skla­du s nji­ho­vim oče­ki­va­nji­ma?

Ne mo­gu da po­tvr­đu­jem ili opo­vr­ga­vam bi­lo šta što je možda in­ter­ni­je raz­mi­šlja­nje ne­mač­ke di­plo­ma­ti­je. Isti­na je da Bri­sel, kao cen­tra­la, ko­ja po­ku­ša­va da pro­jek­tu­je za­jed­nič­ku po­li­ti­ku svih čla­ni­ca EU, ima kao pri­o­ri­tet te iz­bo­re, že­li da oni us­pe­ju. I na­ma kao vla­di je do to­ga sta­lo jer se me­đu­na­rod­no le­gi­ti­mi­šu i le­ga­li­zu­ju sve struk­tu­re srp­skog sta­nov­ni­štva na KiM, kroz ko­je naš na­rod mo­že da ostva­ri svo­je in­te­re­se. Pri­ča o to­me da jed­na ze­mlja mo­že da pre­o­kre­ne sve po me­ni je du­bo­ko ne­tač­na. U EU po­sto­ji usa­gla­ša­va­nje i u ovom tre­nut­ku Sr­bi­ja, pr­vi put, uži­va ogrom­nu po­dr­šku ve­ći­ne.

Da­kle, stav Ne­mač­ke ni­je pre­su­dan u EU?

Ne­mač­ka je ne­sum­nji­vo iz­u­zet­no bit­na da bi ta uni­ja uop­šte po­sto­ja­la i funk­ci­o­ni­sa­la. Me­đu­tim, ne mo­že se ni­ka­ko tu­ma­či­ti po­na­ša­nje EU kroz ne­što što se ofor­mi, pa dej­stvu­je, is­klju­či­vo u Ber­li­nu. To ni­je tač­no.

Ipak se po­ka­za­lo u pret­hod­nom pe­ri­o­du da su sta­vo­vi Ne­mač­ke bi­li i te ka­ko bit­ni?

Ne­mač­ki sta­vo­vi ne sto­je kao tvr­da po­li­tič­ka po­stav­ka. Ne­mač­ki sta­vo­vi se raz­li­ku­ju. Do­đu nam par­la­men­tar­ci, ko­ji is­pri­ča­ju svo­ju pri­ču, on­da do­đe ne­ko od kan­ce­lar­ke s malo raz­li­či­tom pri­čom, mi­ni­star spolj­nih po­slo­va, ko­ji da dru­ge to­no­ve. Ono što smo mi ov­de slu­ša­li od ne­mač­kog par­la­men­tar­ca ni­je se nu­žno pre­to­či­lo u od­lu­ku Bri­se­la. Kod nas se ma­lo uvre­ži­lo da nas Ne­mač­ka ko­či a ja se s tim ne sla­žem. Ne­mač­ka je na­ma u fi­na­lu fi­na­la po­mo­gla. To mi­slim kao mi­ni­star spolj­nih po­slo­va, na osno­vu obi­lja po­da­ta­ka.

U di­plo­mat­skim kru­go­vi­ma se pri­ča da ste ostva­ri­li do­bar kon­takt s ne­mač­kim mi­ni­strom spolj­nih po­slo­va Gi­dom Ve­ster­ve­le­om?

Tač­no, i ne sa­mo s njim. Ima tu još mno­go onih či­je sa­ve­te ra­do slu­šam i pri­mam. Moj je po­sao ta­kav da mo­ram s mno­gi­ma da ko­mu­ni­ci­ra, ali kao i u pri­vat­nom ži­vo­tu, s ne­kim se br­že i lak­še raz­u­mem. Dra­go mi je da mogu ka­žem da imam la­ku i pri­jat­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju s Ve­ster­ve­le­om.

Re­kli ste ne­dav­no da od­no­si sa SAD, Ru­si­jom i Ki­nom ni­ka­da ni­su bi­li bo­lji?

Od­no­si su bo­lji ne­go ika­da, naš pred­sed­nik se vi­đa sa svi­ma.

Zar se i Bo­ris Ta­dić ni­je vi­đao sa svi­ma?

Je­ste, ali ni­je bi­la ova­kva at­mos­fe­ra. Nas sve vi­še pri­hva­ta­ju i to je isti­na, gde god ode pre­mi­jer, pot­pred­sed­nik vla­de od­mah ima­mo su­štin­ske raz­go­vo­re, ne­ma na­pe­to­sti, pro­ble­mi ni­su u pr­vom pla­nu, da­le­ko su. Ja to mo­gu pu­nim plu­ći­ma i sr­cem da ka­žem. Vi­de da je ova vlast ozbilj­na, da sto­ji iza ono­ga što ka­že, ne­ma ni­ka­kvih kom­bi­na­to­ri­ka. Po­sta­li smo po­zna­ti kao po­u­zdan part­ner. Oči­gled­no ta­ko ni­je bi­lo ra­ni­je. To ose­ćam i kroz dej­stvo glav­na tri čo­ve­ka u dr­ža­vi i lič­no to isto do­ži­vlja­vam.

Op­tu­žu­ju vas da se no­vim za­ko­nom o spolj­nim po­slo­vi­ma le­ga­li­zu­je sta­ra struk­tu­ra di­plo­ma­ta?

To ni­je tač­no. Mi za­ko­nom že­li­mo da uve­de­mo pro­fe­si­o­nal­nost, struč­nost, kao ne­što mno­go bit­no za in­sti­tu­ci­ju ovog ti­pa. Po­ku­ša­va­mo da no­vom po­stav­kom ko­ja će li­či­ti na ne­ku iz Ti­to­vog vre­me­na, ili na ne­ku iz sa­da­šnjeg, kao što je to u Slo­ve­ni­ji ili Dan­skoj, pro­fe­si­o­na­li­zu­je­mo di­plo­ma­ti­ju u ko­joj će sve ma­nje me­sta bi­ti za po­li­ti­ča­re. Ma­le ze­mlje ne mo­gu se­bi da pri­u­šte taj luk­suz da po­li­ti­čar bu­de am­ba­sa­dor ta­mo gde je sa­stav am­ba­sa­de je­dan ili dvo­je di­plo­ma­ta. To se­bi mo­že da pri­u­šti Va­šing­ton, ko­ji i ako od­la­zi u am­ba­sa­du po­red nje­ga je još dve­sta di­plo­ma­ta. Da­kle, mo­guć­nost da gre­ši sve­de­na je na mi­ni­mum, za­pra­vo je ne­ma. A ako mi na pri­mer po­sta­vi­mo fan­ta­stič­nog knji­žev­ni­ka ko­ji bu­de sam ili ima još jed­nog u am­ba­sa­di, me­ni ne tre­ba mno­go da za­mi­slim šta sve mo­že da se de­si. Mi ho­će­mo i da mla­di, ko­je će­mo mi ob­u­ča­va­ti i za­po­šlja­va­ti, ima­ju ja­snu per­spek­ti­vu na­pret­ka kroz ovu ku­ću. Ho­će­mo da na­pra­vi­mo kri­te­ri­ju­me ko­ji će njih da sti­mu­li­šu.

Da li u va­šem mi­ni­star­stvu ima me­sta i za biv­šeg mi­ni­stra Vu­ka Je­re­mi­ća ka­da se vra­ti sa slu­žbo­va­nja u SAD?

Sa­svim si­gur­no da ima me­sta za nje­ga, ne znam šta mu je plan. Vuk ima jedinstveno is­ku­stvo, pro­šao je ne­što što ni­ko od na­ših ni­je i sva­ko nje­go­vo mi­šlje­nje ili sa­vet uzi­ma­li bi se u ob­zir. Ali, ka­kvo je lič­na pro­jek­ci­ja na­stav­ka njegove ka­ri­je­re ni­smo raz­go­va­ra­li, a ko­li­ko znam on je na­rod­ni po­sla­nik.

No­vi kri­te­ri­ju­mi za am­ba­sa­do­re.

Me­ri­la za am­ba­sa­do­re će bi­ti vr­lo po­jed­no­sta­vlje­na – ako ne do­no­se be­ri­će­ta ze­mlji, ne­će du­go se­de­ti na tom me­stu. Da­kle, mo­ra­ju pot­pu­no da bu­du u slu­žbi pri­vre­de. I to je ne­što što ni­je ve­za­no za ovaj tre­nu­tak, o to­me raz­mi­šlja­mo već go­di­nu da­na, a sad ću to pre­to­či­ti u vr­lo ja­san si­stem, u ne­što što će ih oba­ve­zi­va­ti sve – da slu­že pri­vre­di, da nam do­vla­če in­ve­sti­ci­je, da pla­si­ra­ju na­še pro­iz­vo­de, da pra­ve ko­o­pe­ra­ci­je, da ide­mo na tre­ća tr­ži­šta s ne­kim ze­mlja­ma. Ko mi ne do­ne­se ta­kvu vr­stu po­tvr­de za go­di­nu da­na – bi­će vra­ćen.