Кроз та­кву вр­сту слу­жбе, Ти­то је пр­ви у це­лом све­ту знао да је Бен Бела пао. На­дам се да ће СИД би­ти уста­но­вљен до кра­ја го­ди­не.

О нај­де­ли­кат­ни­јим ства­ри­ма не мо­же­те да при­ча­те СМС-ом, те­ле­фо­ном, меј­лом. Не по­сто­ји озбиљ­но ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва ко­је не­ма СИД, од­но­сно та­ко­зва­ну слу­жбу за ин­фор­ми­са­ње и до­ку­мен­та­ци­ју. То ни­је аген­ту­ра, као што не­ки, нај­че­шће сла­бо упо­зна­ти, по­гре­шно за­ми­шља­ју не­ке спе­ци­јал­не је­ди­ни­це ко­је као Џејмс Бон­до­ви је­зде све­том и ко зна шта ра­де. Реч је о нај­ра­фи­ни­ра­ни­јој ин­фор­ма­тив­ној или тач­ни­је ин­фор­ма­тич­кој де­лат­но­сти. Он­да би по­је­дин­ци мо­гли да вр­ло струк­ту­ри­са­но и си­стем­ски ре­ше­но ја­вља­ју овој уста­но­ви нај­де­ли­кат­ни­је ин­фор­ма­ци­је ко­је не сме­ју да бу­ду пред­мет обич­не ко­му­ни­ка­ци­је јер би ти­ме угро­зи­ли углед ове зе­мље, али и све слу­жбе у ни­зу, ка­же у раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку" Иван Мр­кић, ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Ср­би­је, од­го­ва­ра­ју­ћи на пи­та­ње да ли се ра­ди на по­нов­ном фор­ми­ра­њу ди­пло­мат­ско-оба­ве­штај­не слу­жбе.

Иде­ја је да се об­је­ди­не СИД, ВОА и део БИА?

Има ра­зних иде­ја. Ми ће­мо се опре­де­ли­ти за ону ко­ја чи­та­вом др­жав­ном апа­ра­ту нај­ви­ше од­го­ва­ра. По­ла­зи се од по­тен­ци­ја­ла свих слу­жби, ка­дро­ва, ко­ли­ко има­мо сна­ге. А бит­но је да оно што је по­сто­ја­ло бу­де ре­ста­у­ри­са­но. Циљ је да нај­у­жи врх др­жа­ве бу­де што бо­ље ин­фор­ми­сан, да зна­ју и да пра­те те­ме од из­у­зет­ног зна­ча­ја, а чи­је раз­ма­тра­ње не сме да бу­де ком­про­ми­то­ва­но оп­штом при­чом. Кроз та­кву вр­сту слу­жбе, Ти­то је пр­ви у це­лом све­ту знао да је Бен Бе­ла пао. Ако хо­ће­те ефи­ка­сну, по­у­зда­ну, не­тра­чер­ску ди­пло­ма­ти­ју он­да у си­сте­му мо­ра­те да има­те тај сег­мент. На­дам се да ће до кра­ја го­ди­не све би­ти ин­ста­ли­ра­но.

Ка­ко је МСП функ­ци­о­ни­сао без те слу­жбе?

Го­ди­не 2007. од­јед­ном смо уки­ну­ли ка­нал СИД и то нас је све оста­ви­ло са ин­ва­ли­ди­те­том, као слу­жбу, јер не мо­же­мо да функ­ци­о­ни­ше­мо у пу­ном ди­пло­мат­ском ка­па­ци­те­ту. Од та­да је то ишло ра­зним ди­пло­мат­ским бо­га­за­ма и ти­ме се обе­сми­сли­ло. Ни­шта ми не из­ми­шља­мо но­во, не­го вра­ћа­мо оно што је из­у­зет­но со­лид­но функ­ци­о­ни­са­ло. Ми смо у не­ким пе­ри­о­ди­ма би­ли шам­пи­о­ни, мо­гли су у вре­ме бло­ко­ва од нас да чу­ју не­што и Мо­сква и Ва­шинг­тон. Вр­ло смо од­луч­ни да офор­ми­мо ја­ку др­жа­ву Ср­би­ју и ни­шта што же­ли­мо да учи­ни­мо не­ће­мо ра­ди­ти на ште­ту других др­жа­ва.

Ових да­на је би­ло за­мер­ки да ни­ко у др­жа­ви, из­у­зев Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва, а и ви по­сле два да­на, ни­је ре­а­го­вао на из­ли­ве ан­ти­срп­ске мр­жње у Хр­ват­ској?

Ми смо ти ко­ји и тре­ба да ре­а­гу­ју. Ни­смо ка­сни­ли, др­жа­ва је кроз свој ин­стру­мен­та­риј пред­у­зе­ла све што је по­треб­но. Ми смо ра­ди­ли све нај­при­ље­жни­је, ин­тер­ве­ни­са­ли смо и у За­гре­бу и ов­де код нас у Бе­о­гра­ду, у хр­ват­ској ам­ба­са­ди, и у Бри­се­лу, и у Стра­збу­ру, где год је тре­ба­ло. Ни­смо об­ја­вљи­ва­ли це­лом све­ту јер је бит­ни­ји учи­нак да по­стиг­не­мо оно што хо­ће­мо, али вас уве­ра­вам да смо учи­ни­ли све што тре­ба. То што се та­мо до­га­ђа­ло, на­рав­но, да је на­и­шло на ве­о­ма ло­ша осе­ћа­ња код нас. Али, и хр­ват­ска вла­да је пред­у­зи­ма­ла све што је тре­ба­ло, што је олак­ша­ло на­шу ди­пло­мат­ску ак­ци­ју. Зна­чај­но је да ни­су под­сти­ца­ли ни шти­ти­ли оне ко­ји су то ра­ди­ли као што су у про­шло­сти зна­ли да чи­не. С на­шим оце­на­ма су се са­гла­си­ли и ме­ђу­на­род­ни са­го­вор­ни­ци. И они су, ко­ли­ко је ко на­ла­зио за сход­но, при­ме­ре­но ре­а­го­ва­ли.

Европ­ска ко­ми­си­ја је ре­кла да је то уну­тра­шња ствар Хр­ват­ске и да се не­ће ме­ша­ти?

Ни­су се ме­ша­ли, ако је то аде­ква­тан из­раз, та­ко што су фор­мал­но ула­га­ли про­тест јер за то не­ма осно­ва пре­ма то­ме ка­ко ра­ди Европ­ска ко­ми­си­ја. Али је­су деј­ство­ва­ли и гле­да­ли су да се та те­ма укло­ни из овог под­руч­ја.

Че­сто се мо­же чу­ти по­ре­ђе­ње из­ме­ђу Ср­би­је и Си­ри­је ко­јој пре­ти вој­на ин­тер­вен­ци­ја, а љу­ди ов­де има­ју до­ста сим­па­ти­ја пре­ма си­риј­ском на­ро­ду јер су и са­ми би­ли у слич­ној си­ту­а­ци­ји? Исто­вре­ме­но, Бе­о­град мо­ра да сле­ди европ­ску по­ли­ти­ку?

Ја знам ка­ква су осе­ћа­ња на­шег на­ро­да, а знам и соп­стве­на ка­да је реч о бом­бар­до­ва­њу и санк­ци­ја­ма. Си­ту­а­ци­ја у Си­ри­ји је дра­ма­тич­но раз­ли­чи­та од оне уочи бом­бар­до­ва­ња бив­ше Ју­го­сла­ви­је, по­ре­ђе­ње не сто­ји, из исто­риј­ских, чи­ње­нич­них, ге­о­граф­ских и ка­квих год хо­ће­те раз­ло­га. Ср­би­ја се гну­ша упо­тре­бе хе­миј­ског оруж­ја. Ако по­сто­ји чврст, по­у­здан до­каз да је упо­тре­бље­но, не­ма сум­ње да би­смо ми то нај­о­штри­је осу­ди­ли. Ср­би­ја је зе­мља ко­ја је уни­шти­ла сво­је сто­ко­ве хе­миј­ског оруж­ја. Још пре 2000. го­ди­не при­сту­пи­ли смо кон­вен­ци­ји ко­ја се од­но­си на уни­шта­ва­ње та­квог оруж­ја и би­ли смо ме­ђу пр­ви­ма ко­ји су га и уни­шти­ли. Ка­да је реч о та­квој вр­сти оруж­ја, ми смо га још у оно бло­ков­ско до­ба сво­јом па­ме­ћу на­пра­ви­ли, али смо од ње­га и од­у­ста­ли.

Ср­би­ја је то­ком раз­во­ја кри­зе у Си­ри­ји има­ла сво­је при­о­ри­те­те ко­ји­ма је би­ла по­све­ће­на и ми смо се он­да по инер­ци­ји ко­ја се под­ра­зу­ме­ва код зе­ма­ља ко­је су чла­но­ви за при­дру­жи­ва­ње ЕУ при­дру­жи­ва­ли из­ја­ва­ма Европ­ске уни­је о Си­ри­ји. Те из­ја­ве су углав­ном од­ра­жа­ва­ле оно што по­ли­тич­ки ми­сли­мо о то­ме. Емо­ци­о­нал­но мо­жда и не. У овом слу­ча­ју ми ви­ди­мо да не­ма за­јед­нич­ког ста­ва ЕУ, на­да­мо се да ће се до то­га до­ћи, иако је тај про­цес оте­жан јер сва­ко има ин­ди­ви­ду­а­лан по­глед на при­ли­ке и до­га­ђа­је. Ка­да се њи­хов став офор­ми, ми ће­мо га про­це­ни­ти и при­дру­жи­ће­мо се. При­род­но је да ми све че­шће де­ли­мо по­ли­тич­ке ста­во­ве са ЕУ јер же­ли­мо да бу­де­мо чла­ни­ца.

Шта уко­ли­ко ЕУ по­др­жи вој­ну ин­тер­вен­ци­ју?

Не­ћу да се из­ја­шња­вам о не­че­му што је та­ко ма­што­ви­то и хи­по­те­тич­но. Став Ср­би­је ће би­ти оформ­љен по­што ЕУ за­у­зме ја­сан и на­пи­сан став о то­ме. Најбоље је и најлегалније да постоји одлука СБ УН.

Да ли је тач­но да је Не­мач­ка на­вод­но од­у­ста­ла од да­љег усло­вља­ва­ња Ср­би­је, по пи­та­њу ре­фор­ми или от­кри­ва­њу кри­ва­ца за на­пад на не­мач­ку ам­ба­са­ду 2008. го­ди­не, уко­ли­ко ло­кал­ни из­бо­ри на се­ве­ру Ко­со­ва про­ђу у скла­ду с њи­хо­вим оче­ки­ва­њи­ма?

Не мо­гу да по­твр­ђу­јем или опо­вр­га­вам би­ло шта што је можда ин­тер­ни­је раз­ми­шља­ње не­мач­ке ди­пло­ма­ти­је. Исти­на је да Бри­сел, као цен­тра­ла, ко­ја по­ку­ша­ва да про­јек­ту­је за­јед­нич­ку по­ли­ти­ку свих чла­ни­ца ЕУ, има као при­о­ри­тет те из­бо­ре, же­ли да они ус­пе­ју. И на­ма као вла­ди је до то­га ста­ло јер се ме­ђу­на­род­но ле­ги­ти­ми­шу и ле­га­ли­зу­ју све струк­ту­ре срп­ског ста­нов­ни­штва на КиМ, кроз ко­је наш на­род мо­же да оства­ри сво­је ин­те­ре­се. При­ча о то­ме да јед­на зе­мља мо­же да пре­о­кре­не све по ме­ни је ду­бо­ко не­тач­на. У ЕУ по­сто­ји уса­гла­ша­ва­ње и у овом тре­нут­ку Ср­би­ја, пр­ви пут, ужи­ва огром­ну по­др­шку ве­ћи­не.

Да­кле, став Не­мач­ке ни­је пре­су­дан у ЕУ?

Не­мач­ка је не­сум­њи­во из­у­зет­но бит­на да би та уни­ја уоп­ште по­сто­ја­ла и функ­ци­о­ни­са­ла. Ме­ђу­тим, не мо­же се ни­ка­ко ту­ма­чи­ти по­на­ша­ње ЕУ кроз не­што што се офор­ми, па деј­ству­је, ис­кљу­чи­во у Бер­ли­ну. То ни­је тач­но.

Ипак се по­ка­за­ло у прет­ход­ном пе­ри­о­ду да су ста­во­ви Не­мач­ке би­ли и те ка­ко бит­ни?

Не­мач­ки ста­во­ви не сто­је као твр­да по­ли­тич­ка по­став­ка. Не­мач­ки ста­во­ви се раз­ли­ку­ју. До­ђу нам пар­ла­мен­тар­ци, ко­ји ис­при­ча­ју сво­ју при­чу, он­да до­ђе не­ко од кан­це­лар­ке с мало раз­ли­чи­том при­чом, ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва, ко­ји да дру­ге то­но­ве. Оно што смо ми ов­де слу­ша­ли од не­мач­ког пар­ла­мен­тар­ца ни­је се ну­жно пре­то­чи­ло у од­лу­ку Бри­се­ла. Код нас се ма­ло увре­жи­ло да нас Не­мач­ка ко­чи а ја се с тим не сла­жем. Не­мач­ка је на­ма у фи­на­лу фи­на­ла по­мо­гла. То ми­слим као ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва, на осно­ву оби­ља по­да­та­ка.

У ди­пло­мат­ским кру­го­ви­ма се при­ча да сте оства­ри­ли до­бар кон­такт с не­мач­ким ми­ни­стром спољ­них по­сло­ва Ги­дом Ве­стер­ве­ле­ом?

Тач­но, и не са­мо с њим. Има ту још мно­го оних чи­је са­ве­те ра­до слу­шам и при­мам. Мој је по­сао та­кав да мо­рам с мно­ги­ма да ко­му­ни­ци­ра, али као и у при­ват­ном жи­во­ту, с не­ким се бр­же и лак­ше раз­у­мем. Дра­го ми је да могу ка­жем да имам ла­ку и при­јат­ну ко­му­ни­ка­ци­ју с Ве­стер­ве­ле­ом.

Ре­кли сте не­дав­но да од­но­си са САД, Ру­си­јом и Ки­ном ни­ка­да ни­су би­ли бо­љи?

Од­но­си су бо­љи не­го ика­да, наш пред­сед­ник се ви­ђа са сви­ма.

Зар се и Бо­рис Та­дић ни­је ви­ђао са сви­ма?

Је­сте, али ни­је би­ла ова­ква ат­мос­фе­ра. Нас све ви­ше при­хва­та­ју и то је исти­на, где год оде пре­ми­јер, пот­пред­сед­ник вла­де од­мах има­мо су­штин­ске раз­го­во­ре, не­ма на­пе­то­сти, про­бле­ми ни­су у пр­вом пла­ну, да­ле­ко су. Ја то мо­гу пу­ним плу­ћи­ма и ср­цем да ка­жем. Ви­де да је ова власт озбиљ­на, да сто­ји иза оно­га што ка­же, не­ма ни­ка­квих ком­би­на­то­ри­ка. По­ста­ли смо по­зна­ти као по­у­здан парт­нер. Очи­глед­но та­ко ни­је би­ло ра­ни­је. То осе­ћам и кроз деј­ство глав­на три чо­ве­ка у др­жа­ви и лич­но то исто до­жи­вља­вам.

Оп­ту­жу­ју вас да се но­вим за­ко­ном о спољ­ним по­сло­ви­ма ле­га­ли­зу­је ста­ра струк­ту­ра ди­пло­ма­та?

То ни­је тач­но. Ми за­ко­ном же­ли­мо да уве­де­мо про­фе­си­о­нал­ност, струч­ност, као не­што мно­го бит­но за ин­сти­ту­ци­ју овог ти­па. По­ку­ша­ва­мо да но­вом по­став­ком ко­ја ће ли­чи­ти на не­ку из Ти­то­вог вре­ме­на, или на не­ку из са­да­шњег, као што је то у Сло­ве­ни­ји или Дан­ској, про­фе­си­о­на­ли­зу­је­мо ди­пло­ма­ти­ју у ко­јој ће све ма­ње ме­ста би­ти за по­ли­ти­ча­ре. Ма­ле зе­мље не мо­гу се­би да при­у­ште тај лук­суз да по­ли­ти­чар бу­де ам­ба­са­дор та­мо где је са­став ам­ба­са­де је­дан или дво­је ди­пло­ма­та. То се­би мо­же да при­у­шти Ва­шинг­тон, ко­ји и ако од­ла­зи у ам­ба­са­ду по­ред ње­га је још две­ста ди­пло­ма­та. Да­кле, мо­гућ­ност да гре­ши све­де­на је на ми­ни­мум, за­пра­во је не­ма. А ако ми на при­мер по­ста­ви­мо фан­та­стич­ног књи­жев­ни­ка ко­ји бу­де сам или има још јед­ног у ам­ба­са­ди, ме­ни не тре­ба мно­го да за­ми­слим шта све мо­же да се де­си. Ми хо­ће­мо и да мла­ди, ко­је ће­мо ми об­у­ча­ва­ти и за­по­шља­ва­ти, има­ју ја­сну пер­спек­ти­ву на­прет­ка кроз ову ку­ћу. Хо­ће­мо да на­пра­ви­мо кри­те­ри­ју­ме ко­ји ће њих да сти­му­ли­шу.

Да ли у ва­шем ми­ни­стар­ству има ме­ста и за бив­шег ми­ни­стра Ву­ка Је­ре­ми­ћа ка­да се вра­ти са слу­жбо­ва­ња у САД?

Са­свим си­гур­но да има ме­ста за ње­га, не знам шта му је план. Вук има јединствено ис­ку­ство, про­шао је не­што што ни­ко од на­ших ни­је и сва­ко ње­го­во ми­шље­ње или са­вет узи­ма­ли би се у об­зир. Али, ка­кво је лич­на про­јек­ци­ја на­став­ка његове ка­ри­је­ре ни­смо раз­го­ва­ра­ли, а ко­ли­ко знам он је на­род­ни по­сла­ник.

Но­ви кри­те­ри­ју­ми за ам­ба­са­до­ре.

Ме­ри­ла за ам­ба­са­до­ре ће би­ти вр­ло по­јед­но­ста­вље­на – ако не до­но­се бе­ри­ће­та зе­мљи, не­ће ду­го се­де­ти на том ме­сту. Да­кле, мо­ра­ју пот­пу­но да бу­ду у слу­жби при­вре­де. И то је не­што што ни­је ве­за­но за овај тре­ну­так, о то­ме раз­ми­шља­мо већ го­ди­ну да­на, а сад ћу то пре­то­чи­ти у вр­ло ја­сан си­стем, у не­што што ће их оба­ве­зи­ва­ти све – да слу­же при­вре­ди, да нам до­вла­че ин­ве­сти­ци­је, да пла­си­ра­ју на­ше про­из­во­де, да пра­ве ко­о­пе­ра­ци­је, да иде­мо на тре­ћа тр­жи­шта с не­ким зе­мља­ма. Ко ми не до­не­се та­кву вр­сту по­твр­де за го­ди­ну да­на – би­ће вра­ћен.