Ауторски текст г. Спасојевића „Педесет без конкурса, сто без главе" (Данас, 4. новембра 2013. године) обилује увредама, приземним оптужбама и неистинама, примереним булеварским таблоидима. Без икакве жеље да улазимо у демантовање трачева, јер се о тако нечему и не може полемисати, сматрамо да је потребно да се брижницима попут г. Спасојевића укаже на неколико чињеница, које би требало да имају у виду када већ пишу о дипломатској служби и њеним пословима.


Скромно и површно познавање међународних односа, дипломатских прописа и обичаја и, као најважније, спољне политике, никада нису добра претпоставка за компетентно тумачење функционисања сложеног система МСП. Узимајући у обзир да је у Амбасади Србије у Анкари провео тек нешто мало више од две године, а у МСП ни пар месеци, г. Спасојевић није квалификован саговорник, нити мериторни арбитар на тему дипломатије. Чињенице кажу да г. Спасојевић, правник из Београда (студирао 1992-2001), није 2011. године, када је именован за амбасадора у Турској, имао ниједан дан стажа у дипломатији, ниједан положен стручни испит, нити страни језик. После муњевите каријере саветника председника, функционера Министарства одбране, са тридесет и шест година живота је, опет као политички подобан кадар, постављен за амбасадора у важној земљи.

Треба напоменути, а у контексту његових оптужби, да је г. Спасојевић, без конкурса, запослио у МСП и повео на дипломатску службу у Анкару колегу и познаника из Министарства одбране, иначе драматурга по струци, али и једног возача ван радног састава МСП. Његови ближи сарадници из амбасаде могу да потврде његове специфичне одлуке, као што је забрана њиховог присуства на нашем пријему поводом националног празника Србије, „Сретења". Давао је и штетне коментаре на друштвеним мрежама у време недавних догађања у Турској, затим неовлашћено напуштао земљу службовања и долазио у Београд и поред изричите забране претходног министра, правећи и њему бројне проблеме, итд. Све то заједно је условило његов оправдани опозив, а не некакав измишљени „политички лов на вештице", који покушава у јавности да пласира. О његовим самопроглашеним „невероватним успесима на месту амбасадора" можда говори и недавна изјава турског премијера Ердогана о томе да је „Косово Турска", што нам је и Спасојевић оставио у наслеђе својим радом.

Дипломатија је, пре свега, одговорна државна служба, која ради у интересу своје државе, а по инструкцијама Владе коју је дужна да представља. Свако друго понашање је у било којој озбиљној држави неспојиво са самим појмом државне службе. Србија је, нажалост, у више од две деценије, прошла кроз многа тешка времена и фазе, које су неминовно имале утицаја и на рад њене дипломатске службе. Та служба је од разних власти бивала и предметом „темељних чистки" и наизглед „атрактивно удомљење" за партијске кадрове, који неретко нису имали одговарајућа стручна и професионална знања. Управо са циљем да се прекине са оваквом праксом, која је довела до тога да је почетком 2012. године преко 70 одсто шефова амбасада, конзулата и мисија наше земље у иностранству било из редова кадрова ван професионалног дипломатског састава, Министарство спољних послова је предложило нови закон о спољним пословима, који треба да постави основе за нову, модерну и високо стручну дипломатску службу, примерену потребама европске Србије у 21. веку.

Један од корака у том правцу било је именовање и једног броја искусних професионалаца на важне дужности шефова мисија у иностранству. Наша дипломатска служба је, нажалост, у доброј мери кадровски девастирана (управо мешањем дневне политике), тако да је морало да се прибегне и таквим решењима. То, наравно, не значи да нису предлагане и именоване и млађе, способне дипломате, а припремљен је и нови предлог именовања, како за шефове дипломатских мисија, тако и за важна места у Министарству, чију већину чине професионалци млађих средњих година. Стратешко опредељење МСП остаје пријем и стално стручно усавршавање најбољих младих кандидата, који треба да воде нашу дипломатску службу у наредним деценијама.

Прича о наводној „тајној служби" са неким мрачним задацима, што би требало да представља „обавештајна служба МСП", а на коју се позива г. Спасојевић, такође је доста медијски злоупотребљена, али и потпуно погрешна. У раду МСП се, без обзира на нестручне процене г. Спасојевића, осећа потреба за каналима информација и извештавања о важним питањима за нашу земљу, који би били посебно обрађивани и третирани (пре свега, због њихове осетљивости). Нови-стари СИД би требало да буде оно што све озбиљне дипломатије света имају - ништа више или мање од онога што имају једна Данска, Финска, Шведска, ако узмемо с правом те скандинавске земље као узоре за то како би требало да функционишу државне службе, а што смо и ми некад имали.

Коначно, пошто нема податке о финансијским злоупотребама актуелног руководства МСП, јер ни не постоје, г. Спасојевић извлачи тему плаћања закупа зграда, тамо где неколико месеци није било шефова мисија. Није нимало неуобичајено да постоји пауза између одласка старог и доласка новог амбасадора, а свако ко је изнајмљивао неки објекат зна да би трошкови отказивања, па поновног уговарања закупа били далеко већи од одржавања постојећег закупа. Ипак, после повратка са дужности у земљу било ког амбасадора, па и г. Спасојевића, комисија проверава тачност завршних финансијских извештаја. О трошковима МСП и уштедама које се остварују биће упозната јавност и надлежни органи када се буде подносио годишњи извештај о раду.

Министарство је спремно да о свим темама од значаја за међународни положај Србије и спољну политику води отворен разговор и саслуша све савете и критике, у уверењу да је у важном тренутку за нашу земљу свака добра идеја и сугестија драгоцена, без обзира на политичку припадност било ког саговорника.