Први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић присуствовао је данас обележавању годишњице и помену убијеној српској деци у Гораждевцу 13. августа 2003. године.

Помену су присуствовали и министар државне управе и локалне самоуправе Бранко Ружић и министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања Зоран Ђорђевић.

У свом говору министар Дачић истакао је да је у питању један од најстрашнијих злочина који се десио на простору Косова и Метохије.
„Док се са тугом и болом сећамо наше трагично пострадале деце, на Косову и Метохији и даље су бројни инциденти због којих се они Срби који су успели да опстану на својим огњиштима ни данас на њима не осећају безбедно", нагласио је министар.

Министар је позвао институције на Косову и Метохији и међународну заједницу да се предузму мере како би се починиоци и налогодавци убистава у Гораждевцу привели правди, и посебно нагласио да је сваки злочин кажњив без обзира на националност злочинца и жртве и истакао да нема некажњивости злочина, а поготово не у срцу Европе у 21. веку.



У наставку је говор министра Дачића.

„На данашњи дан обележавамо један од најстрашнијих злочина који се десио на простору Косова и Метохије. Тог 13. августа 2003. године хицима из аутоматског оружја мучки су убијени Иван Јововић и Пантелија Дакић који је у том моменту имао само 13 година. Овим монструозним терористичким актом угашена су два млада живота, а четворо српске деце је том приликом тешко рањено.

Сваки је злочин страшан, али не може се замислити злочин тежи од онога који је усмерен према онима који су тек закорачили у живот. Ужасавајући масакр над овом недужном децом, која су убијена само зато што су била Срби, почињен је како би се послала порука. Порука свим преосталим Србима да за њих на Косову и Метохији више места нема. Порука онима који су са Косова и Метохије протерани да ни не сањају о повратку. Порука да ће се етничко чишћење завршити до краја и по сваку цену. Рафали који су косили српску децу тог дана на "Крвавој Бистрици" били су рафали намењени уништавању сваког трага српског постојања и опстајања на овој светој метохијској земљи.

Комесар полиције УНМИК је тада изјавио да ће преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце. Поред УНМИК, овај злочин осудили су и представници КФОР, ЕУ, САД, Француске, Русије. Представник САД у Савету безбедности УН назвао је овај акт "ужасним злочином", а тадашњи портпарол Стејт департмента оценио је да су "они који су починили злочин против невине деце, непријатељи мира" који су "напали будућност Косова". Упркос свему томе, ни данас, 14 година од овог злочина, нема правде за Ивана Јововића, Пантелију Дакића и њихове породице. Као што нема правде ни за жртве монструозног злочина над српским жетеоцима у Старом Грацком, којом приликом је сурово убијено 14 људи, од којих је најмлађи имао свега 17 година, као ни за једног од преко 1.000 убијених Срба од 1999. до данас. То што правде за њих нема готово да је подједнако страшно као сами ови злочини.

Док се са тугом и болом сећамо наше трагично пострадале деце, на Косову и Метохији и даље су бројни инциденти због којих се они Срби који су успели да опстану на својим огњиштима ни данас на њима не осећају безбедно. На Косову и Метохији се и данас на слободу пуштају терористи и починиоци страшних злочина. Тиме се шаље порука да на "демократском и мултиетничком Косову" које постоји само у маркетиншким представамa косовске квази државе на територији коју највиши, правно обавезујући акти Уједињених нација, дефинишу као део Републике Србије, нема правде ни за српске, али ни за албанске жртве терора тзв. ОВК.

Истинско помирење и заједничка будућност под окриљем европске породице народа биће могући тек када се убице и злочинци на Косову и Метохији више не буду славили као национални хероји по којима се називају улице и тргови, када убица буде убица без обзира на то да ли се његова жртва зове Адем или Иван, Рамуш или Пантелија.

Зато и данас са овог места позивамо институције на Косову и Метохији и међународну заједницу да се предузму мере како би се починиоци и налогодавци убистава у Гораждевцу, али и другим местима широм Косова и Метохије привели правди. То је најмање што можемо очекивати као потврду да наше жртве нису ништа мање вредне, да је сваки злочин кажњив без обзира на националност злочинца и жртве, и да некажњивости злочина нема места, а поготово не у срцу Европе 21. века.

Припремајући се за оно што ћу данас овде пред вама изговорити сетио сам се стихова: "Зашто су твоји меци ишли ка мојој деци, о њима сањам и маштам, децу не могу да праштам". Са тиме не могу а да се не сложим. Децу не можемо да праштамо и жртва коју су поднели наши Иван и Панта, њихове породице, и сва наша деца која су се тог дана нашла на Бистрици, не сме бити заборављена. Управо због успомене на њих, не смемо да дозволимо да иједно дете на Косову и Метохији или било где у Србији и региону, без обзира на његову веру или нацију, доживи оно што су доживели наши Иван, Панта, Богдан, Марко, Драгана, Ђорђе и други, тог крвавог 13. августа 2003. на "Крвавој Бистици". То је наш дуг према њима, а посебно онима од њих који нису добили шансу да одрасту, као и према генерацијама које данас стасавају и онима које ће тек доћи."