Prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić prisustvovao je danas obeležavanju godišnjice i pomenu ubijenoj srpskoj deci u Goraždevcu 13. avgusta 2003. godine.

Pomenu su prisustvovali i ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Zoran Djorđević.

U svom govoru ministar Dačić istakao je da je u pitanju jedan od najstrašnijih zločina koji se desio na prostoru Kosova i Metohije.
„Dok se sa tugom i bolom sećamo naše tragično postradale dece, na Kosovu i Metohiji i dalje su brojni incidenti zbog kojih se oni Srbi koji su uspeli da opstanu na svojim ognjištima ni danas na njima ne osećaju bezbedno", naglasio je ministar.

Ministar je pozvao institucije na Kosovu i Metohiji i međunarodnu zajednicu da se preduzmu mere kako bi se počinioci i nalogodavci ubistava u Goraždevcu priveli pravdi, i posebno naglasio da je svaki zločin kažnjiv bez obzira na nacionalnost zločinca i žrtve i istakao da nema nekažnjivosti zločina, a pogotovo ne u srcu Evrope u 21. veku.



U nastavku je govor ministra Dačića.

„Na današnji dan obeležavamo jedan od najstrašnijih zločina koji se desio na prostoru Kosova i Metohije. Tog 13. avgusta 2003. godine hicima iz automatskog oružja mučki su ubijeni Ivan Jovović i Pantelija Dakić koji je u tom momentu imao samo 13 godina. Ovim monstruoznim terorističkim aktom ugašena su dva mlada života, a četvoro srpske dece je tom prilikom teško ranjeno.

Svaki je zločin strašan, ali ne može se zamisliti zločin teži od onoga koji je usmeren prema onima koji su tek zakoračili u život. Užasavajući masakr nad ovom nedužnom decom, koja su ubijena samo zato što su bila Srbi, počinjen je kako bi se poslala poruka. Poruka svim preostalim Srbima da za njih na Kosovu i Metohiji više mesta nema. Poruka onima koji su sa Kosova i Metohije proterani da ni ne sanjaju o povratku. Poruka da će se etničko čišćenje završiti do kraja i po svaku cenu. Rafali koji su kosili srpsku decu tog dana na "Krvavoj Bistrici" bili su rafali namenjeni uništavanju svakog traga srpskog postojanja i opstajanja na ovoj svetoj metohijskoj zemlji.

Komesar policije UNMIK je tada izjavio da će prevrnuti svaki komad zemlje kako bi pronašao ubice dece. Pored UNMIK, ovaj zločin osudili su i predstavnici KFOR, EU, SAD, Francuske, Rusije. Predstavnik SAD u Savetu bezbednosti UN nazvao je ovaj akt "užasnim zločinom", a tadašnji portparol Stejt departmenta ocenio je da su "oni koji su počinili zločin protiv nevine dece, neprijatelji mira" koji su "napali budućnost Kosova". Uprkos svemu tome, ni danas, 14 godina od ovog zločina, nema pravde za Ivana Jovovića, Panteliju Dakića i njihove porodice. Kao što nema pravde ni za žrtve monstruoznog zločina nad srpskim žeteocima u Starom Grackom, kojom prilikom je surovo ubijeno 14 ljudi, od kojih je najmlađi imao svega 17 godina, kao ni za jednog od preko 1.000 ubijenih Srba od 1999. do danas. To što pravde za njih nema gotovo da je podjednako strašno kao sami ovi zločini.

Dok se sa tugom i bolom sećamo naše tragično postradale dece, na Kosovu i Metohiji i dalje su brojni incidenti zbog kojih se oni Srbi koji su uspeli da opstanu na svojim ognjištima ni danas na njima ne osećaju bezbedno. Na Kosovu i Metohiji se i danas na slobodu puštaju teroristi i počinioci strašnih zločina. Time se šalje poruka da na "demokratskom i multietničkom Kosovu" koje postoji samo u marketinškim predstavama kosovske kvazi države na teritoriji koju najviši, pravno obavezujući akti Ujedinjenih nacija, definišu kao deo Republike Srbije, nema pravde ni za srpske, ali ni za albanske žrtve terora tzv. OVK.

Istinsko pomirenje i zajednička budućnost pod okriljem evropske porodice naroda biće mogući tek kada se ubice i zločinci na Kosovu i Metohiji više ne budu slavili kao nacionalni heroji po kojima se nazivaju ulice i trgovi, kada ubica bude ubica bez obzira na to da li se njegova žrtva zove Adem ili Ivan, Ramuš ili Pantelija.

Zato i danas sa ovog mesta pozivamo institucije na Kosovu i Metohiji i međunarodnu zajednicu da se preduzmu mere kako bi se počinioci i nalogodavci ubistava u Goraždevcu, ali i drugim mestima širom Kosova i Metohije priveli pravdi. To je najmanje što možemo očekivati kao potvrdu da naše žrtve nisu ništa manje vredne, da je svaki zločin kažnjiv bez obzira na nacionalnost zločinca i žrtve, i da nekažnjivosti zločina nema mesta, a pogotovo ne u srcu Evrope 21. veka.

Pripremajući se za ono što ću danas ovde pred vama izgovoriti setio sam se stihova: "Zašto su tvoji meci išli ka mojoj deci, o njima sanjam i maštam, decu ne mogu da praštam". Sa time ne mogu a da se ne složim. Decu ne možemo da praštamo i žrtva koju su podneli naši Ivan i Panta, njihove porodice, i sva naša deca koja su se tog dana našla na Bistrici, ne sme biti zaboravljena. Upravo zbog uspomene na njih, ne smemo da dozvolimo da ijedno dete na Kosovu i Metohiji ili bilo gde u Srbiji i regionu, bez obzira na njegovu veru ili naciju, doživi ono što su doživeli naši Ivan, Panta, Bogdan, Marko, Dragana, Djorđe i drugi, tog krvavog 13. avgusta 2003. na "Krvavoj Bistici". To je naš dug prema njima, a posebno onima od njih koji nisu dobili šansu da odrastu, kao i prema generacijama koje danas stasavaju i onima koje će tek doći."